Iznenada mi je zazvonio telefon sa nepoznatim brojem: „Ćao, Bojana, znamo se iz kraja, video sam da gostuješ na televiziji i da si postala psihoterapeut, pa sam odlučio da kontaktiram s tobom i pitam za savet.“ Pomalo zbunjena i iznenađena, odgovorila sam: „Naravno, kako mogu da ti pomognem?“, sa zadrškom zbog neznanja šta će uslediti kao nastavak sa druge strane „žice“. „Reč je o mom najboljem prijatelju, njegova žena, koja je naravno i moja prijateljica, poverila mi se da ima nekoga. On misli da ja ne znam. Ne mogu više da podnesem da tajim od njega tako nešto veliko. Šta da radim, reci mi?“
Da se vratimo par koraka unazad.
U uzburkanom moru suprotstavljenih potreba, partneri tragajući za sigurnošću, utočištem i osećanjem pripadnosti, sa jedne strane, i avanturom, misterijom, strašću i požudom sa druge, nekada pojas za spasavanje pronađu izvan odnosa, sa trećom osobom. Neverstvo, suprotno uvreženom mišljenju, nije ni retko ni ekskluzivno rezervisano za određene tipove ličnosti, pol, kulturu, nivo obrazovanja. Naprotiv, podaci istraživanja upućuju da se danas skoro trećina brakova suočava i nosi sa problemima neverstva u odnosu, i da su žene prema statističkim podacima sklone da pribegavaju aferama skoro koliko i muškarci. Takođe, internet i onlajn afere su postale dominantne a neki govore i da su postale najveća pretnja savremenog doba, jer nikada nije bilo lakše imati aferu, a nikada teže sačuvati tajnu.
Iskustvo neverstva je oduvek bilo bolno i predstavljalo je pretnju za ekonomsku sigurnost porodice, međutim danas u vreme jednakosti polova, kada ljubav predstavlja glavni osnov za ulazak u bračnu zajednicu, a svrha života postaje potraga za smislom i samoispunjenjem, neverstvo predstavlja pretnju za doživljaj sopstvenog identiteta i vrednosti. Najviša vrednost u vezi jeste poverenje, koje prema tradicionalnim običajima treba da bude krunisano brakom, koji postaje simbol toga. Zanimljivo je da je dominantna moderna kultura razvila visoku toleranciju prema razvodu, dok ne postoji nikakva tolerancija prema neverstvu. Kao da nam je bliže da ne budemo u odnosu nego da menjamo narativ o romantičnom funkcionisanju para koji postoji vekovima. Prećutno se očekuje da koncept vernosti ima univerzalno značenje koje se ne dovodi u pitanje.
Kako konzumeristički odnos počinje da se prepoznaje i u ljubavnim odnosima, to je naša potreba za osećanjem sigurnosti u našem partnerskom odnosu veća. Želimo da znamo da smo važni i da smo, barem jednoj osobi nezamenljivi. Žudimo za osećajem celovitosti, želeći da pobegnemo od osećanja usamljenosti i praznine koje užurbani životni stil pojačava. Možda zato toliko i insistiramo na seksualnoj ekskluzivnosti. U tom činu pribavljamo telesnu bliskost i dodir koji nas na primarnom nivou ispunjava, poput osećaja kakav beba ima u naručju brižne majke dok je doji. Potreba za telesnom bliskošću ukorenjena je u našem biću, a tokom vremena izgubljeno iskustvo jedinstva koje smo imali sa majkom, težimo da ponovo pronađemo u odnosu sa partnerom. Feministički psihoanalitičar Nensi Čodrov (Nancy Chodorow) piše o ovoj primarnoj tendenciji, koja glasi: „Biću voljen uvek, svuda, na svaki način, čitavim telom, čitavim bićem, bez ikakve kritike i bez najmanjeg napora sa moje strane, predstavlja krajnji cilj svih erotskih nastajanja.“ Čak i oni koji nisu imali sreće da iskuse to idilično stanje – osobe koje po rođenju nisu imale dostupne majke, ili su pak imale majke koje su bile nedosledne, nedostupne, odsutne ili sebične, imaju iste težnje. Nekada ljudi vođeni tom fantazijom ulaze u afere, rizikujući da izgube sve što je vredno u njihovom trenutnom odnosu.
Ostatak teksta možete pročitati ovde
